KAKO POKRENUTI POSTUPAK ZA RAZVOD BRAKA I KAKVE SU POSLEDICE RAZVODA?
Statistički podaci Republičkog zavoda za statistiku govore o tome da se u R. Srbiji gotovo trećina zaklječenih brakova završi razvodom. Prema podacima za 2019. godine, u RS je zaključeno 35.570 brakova, a te godine je razvedeno 10.899 brakova. U ovom tekstu dobićete informacije o tome kako se pokreće postupak razvoda braka, koliko dugo traje i koliko košta
1. KAKO SE RAZVESTI?
Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga da li supružnici mogu postići sporazum o razvodu ili ne. Ukoliko postoji zajednička volja da brak bude razveden i ukoliko su obe strane spremne da zaključe pisani sporazum o razvodu braka sa obaveznim elementima tog sporazuma, onda je to najjednostavniji i najjeftiniji način razvoda braka. Ukoliko saglasnost volja ne postoji, jedini način da brak bude razveden jeste podnošenjem tužbe za razvod, kada će umesto supružnika o njihovim statusnim pitanjima odlučiti sud.
A) Predlog za sporazumni razvod braka
Obavezna sadržina sporazuma o razvodu braka zavisi od toga da li supružnici imaju zajedničke dece i da li imaju zajedničku imovinu. Ukoliko u braku nije rođeno dece i ukoliko supružnici nisu stekli imovinu u režimu zajedničke, njihov sporazum treba da sadrži samo izjavu o sporazumnom razvodu braka. Ukoliko je tokom zajednice života rođeno zajedničko dete supružnika, to podrazumeva postojanje sporazuma o vršenju roditeljskog prava. Supružnici se mogu sporazumeti da će roditeljsko pravo samostalno vršiti jedan od njih, a mogu postići i sporazum prema kom će roditeljsko pravo vršiti zajednički.
Sadržina sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava
Sporazumom o zajedničkom vršenju roditeljskog prava roditelji deteta pismeno se saglašavaju da će roditeljska prava i dužnosti obavljati zajednički, međusobnim sporazumevanjem, koje mora biti u najboljem interesu deteta. Sastavni deo sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava jeste i sporazum o tome šta će se smatrati prebivalištem deteta.
Sadržina sporazuma o samostalno vršenju roditeljskog prava
Sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava obuhvata sporazum roditelja o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, sporazum o visini doprinosa za izdržavanje deteta od drugog roditelja i sporazum o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem. Roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo. Pitanjima koja bitno utiču na život deteta, u smislu ovog zakona, smatraju se naročito: obrazovanje deteta, preduzimanje većih medicinskih zahvata nad detetom, promena prebivališta deteta i raspolaganje imovinom deteta velike vrednosti.
Sporazum supružnika o vršenju roditeljskog prava sud će usvojiti ukoliko oceni da je on u najboljem interesu deteta.
Napred je razjašnjena situacija kada je u braku rođeno dece, a drugi obavezni deo sporazuma o razvodu predstavlja pitanje zajedničke imovine supružnika. Reč je o imovini koja je stečena zajedničkim radom tokom trajanja braka. Ukoliko je takva imovina stečena tokom braka, uslov za sporazumni razvod braka jeste da se supružnici saglase o načinu deobe te imovine. O različitom statusu posebne imovine svakog supružnika i zajedničke imovine stečene tokom braka će biti više reči u delu koji se odnosi na postupak razvoda po tužbi.
B) Tužba za razvod braka
Ukoliko supružnici ne mogu da se sporazumeju o pitanjima o kojima je gore bilo reči, svako od njih ima pravo da podnese sudu tužbu za razvod braka. Da bi sud razveo brak dovoljno je da jedna strana izjavi da su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni ili da postoje razlozi zbog kojih se objektivno ne može ostvarivati zajednica života supružnika. Mesna nadležnost suda određuje se prema prebivalištu tuženog supružnika, ili prema mestu poslednjeg zajedničkog prebivališta supružnika. Tužbu za razvod braka mogu podneti oba supružnika, a oni to mogu učiniti samostalno, ili tako što će punomoćjem ovlastiti advokata da to učini za njih. Punomoćje mora biti overeno.
Vršenje roditeljskog prava
U bračnom sporu sud je dužan da odluči o samostalnom vršenju roditeljskog prava. U cilju donošenja odluke sud mora da pribavi izveštaj centra za socijalni rad, čija nadležnost zavisi od mesta prebivališta roditelja, odnosno deteta. Od ovog izveštaja u mnogome će zavisiti kasnija odluka suda. U situaciji kada su oboje roditelja motivisani da samostalno vrše roditeljsko pravo, i kada oboje poseduju odgovarajuće roditeljske sposobnosti, o čemu će se izjasniti stručnjaci zaposleni u centru za socijalni rad, sud će vodeći računa o najboljem interesu mlt. deteta, odlučiti koji roditelj će ubuduće samostalno vršiti roditeljsko pravo.
U praksi se pokazalo da će u najvećem broju slučajeva to biti majka, ali postoje i slučajevi kada sud odluči da se o detetu ili deci samostalno stara otac. Kada se radi o deci koja su navršila 15 godina života, stvar je daleko jasnija, jer je tada volja deteta odlučujuća i roditeljsko pravo će vršiti onaj roditelj za kojeg se dete opredeli, sem u izuzetnim slučajevima kada sud oceni da to nije u interesu deteta. Za razliku od deteta starosti 15 godina, kada dete ima 10 godina, ono će biti saslušano od strane radnika centra za socijalni rad ili od strane sudije, i tada mišenjenje deteta s kojim roditeljem želi da živi nije obavezujuće za sud, ali će naravno biti uzeto u obzir. U svakom slučaju, od presudnog značaja je najbolji interes deteta, koji je sud dužan da ceni u svakom konkretnom slučaju. Bitni su faktori uzrasta deteta, pa će tako dete staro nekoliko meseci do dve godine, gotovo izvesno biti povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava majci. Sud će voditi računa i o polu deteta, pa će tako uzeti u obzir da na razvojne potrebe ženskog deteta bolje može da odgovori majka. U praksi su retki slučajevi da jedno dete bude povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava jednom roditelje, a drugo dete drugom roditelju, jer su i bliskost braće i sestara stvar o kojima sud vodi računa. Tako je uobičeno da u porodicama sa više dece, jednako bude odlučeno o svakom detetu, da se ne bi braća i sestra razdvajali. Po pravilu sud o roditeljskom pravu odlučuje po pribavljenom mišljenju centra za socijalni rad, ali postoje slučajevi i kada se roditeljska sposobnost dokazuje nalazom i mišljenjem veštaka medicinske struke. Ovo su najčešće slučajevi kada postoje nagoveštaji da bi jedan roditelj mogao ispunjavati uslove za delimično ili potpuno lišenje roditeljskog prava.
Dečje izdržavanje
U vezi sa vršenjem roditeljskog prava postavlja se i pitanje dečjeg izdržavanja. Ovo je takođe nešto o čemu je sud dužan da odluči u brakorazvodnoj parnici. Roditelj koji vrši roditeljsko pravo dužan je da doprinosi dečjem izdržavanju mlt. deteta i punoletnog deteta koje se nalazi na redovnom školovanju a najkasnije do 26. godine. Visina izdržavanja zavisi od dečjih potreba i mogućnosti dužnika izdržavanja. Kada je reč o dečjim potrebama sud će ih ceniti u zavisnosti od uzrasta deteta, pritom vodeći računa o minimalnoj sumi izdržavanja. Reč je o podatku koji objavljuje nadležno ministarstvo, a prema aktuelnim izveštaju radi se o iznosu od oko 26.000,00 dinara. Sud će tek izuzetno dečje potrebe ceniti u nižem iznosu od ovog. To će biti slučajevi kad je poverilac izdržavanje dete koje još nije započelo školovanje, u slučajevima troje ili više dece, ili kada su oboje roditelja nepovoljnih materijalnih mogućnosti. Ovaj orijentacioni kriterijum u vidu minimalne sume izdržavanja sud će povisiti ukoliko je reč o detetu starijeg uzrasnog doba ili npr. punoletnom detetu koje pogađa visokoškolsku ustanovu, a takođe i ukoliko životni standrad dužnika izdržavanja takav da dozvoljava zadovoljenje potrebe deteta koje prevazilaze redovne i uobičajene. Činjenice o tome su predmet dokazivanja svakog konkretnog postupka. Na okolnost zarade koju ostvaruju roditelji sud može da zatraži izveštaj od poslodavca, ali je ovlašćen da ceni standard roditelja i prema drugim činjenicama koje ukazuje na veći standard od onog koji proizlazi iz prijavljene zarade. Prema aktuelnoj sudskoj praksi, najniža obaveza izdržavanja na mesečnom nivou po detetu iznosi 6.000,00 dinara i to su slučajevi kada je roditelj nezaposlen, ili kada je dužan da izdržava troje ili više maloletne dece.
Način viđanja mlt. deteta sa roditeljem koji ne vrši roditeljsko pravo
Bitna statusna stvar o kojoj je sud takođe dužan da odluči u brakorazvodnoj parnici jeste model viđanja mlt. deteta sa roditeljem kome nije povereno vršenje roditeljskog prava. Reč je takođe o kompleksnom pitanju, ali ćemo na ovom mestu ukazati da i u ovom delu sud konsultuje mišljenje centra za socijalni rad i da u praksi postoje uobičajeni modeli viđanja u zavisnosti od uzrasta i obaveza deteta, ali i prostorne udaljenosti deteta i roditelja. Na okolnost najboljeg modela viđanja sud će saslušati roditelje, a po potrebi i dete koje je starije od 10 godina, ili će to učini centar za socijalni rad prilikom sačinjavanja izveštaja.
Deoba zajedničke imovine supružnika
Po tužbi za razvod braka sud nije dužan da odluči o deobi zajedničke imovine supružnika. Deoba zajedničke imovine je gotovo uvek stvar posebnog parničnog postupka. Razlozi za to su hitnost porodičnog spora, koji bi značajno bio produžen kada bi se ujedno raspravljalo i o deobi zajedničke imovine, jer su to po pravilu postupci koji dugo traju. Ipak, na ovom mestu ćemo dati nekoliko korisnik informacija za sve one kojima je pitanje raspodele zajedničke imovine bitna posledica razvoda braka. Porodični zakon razlikuje dva režima imovine: posebnu i zajedničku. Posebna imovina je ona koju je supružnik stekao pre sklapanja braka. Takođe, posebna imovina je i ona koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava. Svaki supružnik samostalno upravlja i raspolaže svojom posebnom imovinom. Ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na potraživanje u novcu srazmerno svom doprinosu, a ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do znatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu. Kada je reč o poklonima koji su supružnici međusobno činili jedno drugom tokom braka, prilikom razvoda uobičajeni pokloni se ne vraćaju. Vraćaju se pokloni čija je vrednost nesrazmerno velika u odnosu na vrednost zajedničke imovine supružnika. Pravo na povraćaj poklona nema supružnik ako bi prihvatanje njegovog zahteva za povraćaj poklona predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika. Pokloni se vraćaju prema stanju u kome su se nalazili u trenutku prestanka zajedničkog života u braku.
Zajedničku imovinu supružnika čini imovina koju su stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku ili vanbračnoj zajednici. Imovinske odnose supružnici mogu regulisati zaključenjem bračnog ugovora, a ako to nisu učinili onda se o tome odlučuje na osnovu zakonskih odredbi. Zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno. Smatra se da poslove redovnog upravljanja supružnik uvek preduzima uz saglasnost drugog supružnika. Ako je reč o poslovima vanrednog upravljanja, što podrazumeva npr. otuđenje stvari, onda supružnik ne može bez saglasnosti drugog raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima. U praksi su s tim u vezi najčešće situacije kada poverilac iz pravnog posla sa jednim supružnikom pokušava naplatiti svoje dospelo potraživanje prodajom založene nepokretnosti, za koju se kasnije ispostavi da predstavlja zajedničku imovinu supružnika, kada je sporno da li je supružnik koji je hipotekom opteretio imovinu imao saglasnost drugog supružnika, i kakva treba da bude ta saglasnost po svojim kvalitetima, ali zbog kompleksnosti odnosa koji nastaju iz tih poslova u ovom tekstu o tome neće biti posebno reči, jer ta sporna pitanja i nisu u direktnoj vezi sa razvodom braka.
Ono što najčešće interesuje stranke jeste na koji način je moguće podeliti imovinu koju su supružnici sticali tokom braka. Odgovor na ovo pitanje glasi: sporazumnom ili sudskom deobom. Deobom zajedničke imovine, smatra se utvrđivanje suvlasničkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini. Supružnici mogu zaključiti sporazum o deobi zajedničke imovine, o čemu je bilo reči kod sporazumnog prestanka braka. Sporazum o deobi zajedničke imovine supružnika zaključuje se u obliku javnobeležnički potvrđene isprave. Ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud.
Osnovna pretpostavka kod sudske deobe jeste da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki (Pritom nije od značaja to što je npr. imovina u katastru nepokretnosti upisana na samo jednog od njih). Međutim, moguće je dokazivati drugačije i tada odluka suda zavisi od dokazne aktivnosti stranaka. Veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine. Neke stvari iako u režimu zajedničke imovine imaju posebno regulisanu sudbinu. Tako stvari za ličnu upotrebu jednog supružnika pripadaju mu u isključivu svojinu bez uračunavanja u njegov udeo ako njihova vrednost nije nesrazmerno velika u odnosu na vrednost zajedničke imovine i vrednost stvari za ličnu upotrebu drugog supružnika, a ako je vrednost tih stvari nesrazmerno velika, one pripadaju u isključivu svojinu supružniku sa uračunavanjem u njegov udeo. Stvari namenjene detetu pripadaju u isključivu svojinu supružniku koji vrši roditeljsko pravo bez uračunavanja u njegov udeo. Stvari za vršenje zanata ili zanimanja jednog supružnika pripadaju mu u isključivu svojinu sa uračunavanjem u njegov udeo. Predmeti domaćinstva na kojima jedan supružnik nakon prestanka zajednice života u braku ima državinu u trajanju od najmanje tri godine pripadaju mu u isključivu svojinu sa uračunavanjem u njegov udeo.
Kod deobe zajedničke imovine bitno je pitanje ko će odgovarati za obaveze preuzete tokom braka, a koje u vreme razvoda još uvek postoje. Odgovor na ovo pitanje glasi: 1) za sopstvene obaveze preuzete pre ili nakon sklapanja braka odgovara supružnik koji ih je preuzeo svojom posebnom imovinom, kao i svojim udelom u zajedničkoj imovini, 2) za obaveze preuzete radi podmirenja potreba zajedničkog života u braku, kao i za obaveze koje po zakonu terete oba supružnika, odgovaraju supružnici solidarno svojom zajedničkom i posebnom imovinom.
Supružansko izdržavanje
Još jedna od mnogobrojnih posledica razvoda braka tiče se prava jednog supružnika na supružansko izdržavanje od strane drugog bračnog druga. Supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima. To znači da je osnovni uslov za supružansko izdržavanje da supružnik nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a drugi uslov tiče se razloga njegove nepovoljne materijalne situacije i to može biti ili nezaposlenost ili nesposobnost za rad. Međutim, nije svaka nezaposlenost dovoljna da sud odredi obavezu drugog supružnika da izdržava bivšeg supružnika nakon razvoda, jer je bitno da tu nezaposlenost nije skrivio sam supružnik, već da je ona posledica objektivnih razloga zbog kojih ne može da nađe zaposlenje. S ovim u vezi sud će ceniti vrstu i stepen stručne spreme, stanje na tržištu rada, a bitno je da supružnik koji traži zaposlenje dostavi da se nalazi na evidenciji nezaposlenih lica i da aktivno traži zaposlenje. To znači da je bitno dostaviti dokaz da je konkurisao po oglasima za posao, bilo u struci ili van struke. I u slučaju da ispunjava ove uslove, supružnik neće imati pravo na izdržavanje ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika. Reč je o pravnom standardu koji zavisi od činjenica svakog konkretnog slučaja. Ukoliko sud utvrdi da postoje uslovi za supružansko izdržavanje visinu izdržavanja odrediće prema kriterijumima koji se odnose na potrebe poverioca i mogućnosti dužnika izdržavanja. U svakom slučaju izdržavanje supružnika može da traje najduže pet godina, u kom periodu se očekuje od izdržavanog supružnika da preduzme potrebne radnje u cilju samostalnog obezbeđivanja prihoda. Tek izuzetno izdržavanje može da traje i duže, ali to zahtevaju naročito opravdani razlozi. Sve ovde navedeno se odnosi i na vanbračne supružanske odnose.
Pravo stanovanja
Ono što interesuje pojedine stranke koje imaju nameru da se razvedu jeste da li je moguće da nastave da žive u porodičnoj kući u kojoj su živeli za vreme zajednice života ukoliko je ta nepokretnost posebna imovina drugog supružnika. Ovakvo interesovanje je motivisano nepovoljnim materijalnim i stambenim uslovima. Pravo stanovanja rezervisano je isključivo u korist deteta i roditelja koji vrši roditeljsko pravo. Oni imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu. Cilj ovog rešenja jeste da se detetu omoguće stambeni uslovi koje je uživalo u vreme razvoda braka njegovih roditelja. Ipak, sud neće usvojiti zahtev za utvrđenje prava stanovanja ako bi prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja. Reč je i u ovom slučaju o pravnom standardu koji je sud ovlašćen da ceni u svakom konkretnom slučaju. Pravo stanovanja traje najduže do punoletstva deteta.
2. KOLIKO KOŠTA RAZVOD BRAKA?
Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga da li supružnici sporazumno mogu da se dogovore o razvodu, kada se postupak pokreće predlogom, ili to nije slučaj, kada se postupak pokreće tužbom. Koliko će postupak koštati zavisi i od njegove dužine, koja je uslovljena kompleksnošću porodičnih odnosa, ali i od toga da li će u postupku za zastupanje angažovati advokata ili ne. Za razvod braka nije nužno angažovati punomoćnika iz redova advokata ali je poželjno ipak to učiniti od samog početka postupka, jer je praksa pokazala da postupak može biti znatno „skuplji“ od advokatskih usluga ukoliko stranka učestvuje u njemu bez stručnog znanja. Posebno je bitno koristiti usluge stručnog advokata ukoliko se i druga strana opredelila da je u postupku zastupa advokat. Osnovni troškovi postupka su svakako sudske takse, bez kojih razvod ne može da prođe, a reč je o iznosima od 2.660,00 dinara u slučaju sporazumnog razvoda, i o iznosu od ukupno 5.320,00 dinara koliko iznose taksa za tužbu i prvostepenu presudu u postupku po tužbi za razvod braka. Ukoliko stranka bude nezadovoljna prvostepenim presuđenjem i odluči za izjavljivanje žalbe, platiće i dodatnu taksu na žalbu i drugostepenu odluku. Osnovni troškovi se odnose i na pribavljanje dokumentacije o kojoj evidenciju vode nadležni organi (izvod iz matične knjige venčanih, izvod iz matične knjige rođenih za decu). Pored ovih nužnih troškova, ukoliko se odluči da angažuje advokata platiće i troškove zastupanja: taksu na overu punomoćja (360,00 dinara), troškove sastava tužbe, potrebnih podnesaka i troškove pristupanja na ročište za zakazanu raspravu. Visinu ovih troškova prema vrsti preduzete radnje propisuje Tarifa o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Vrednost jednog boda iznosi 30 dinara. Pored troškova sudkih taksi i zastupanja, troškovi razvoda braka mogu se odnositi i na troškove veštačenja, ukoliko je nužno angažovati npr. veštaka medicinske struke radi procene roditeljske sposobnosti jednog ili oba roditelja. Najčešće, postupak razvoda ne zahteva ove dokazne radnje, ali radi potpune informacije ukazujemo da su i ovo eventualni mogući troškovi.
3. KOLIKO TRAJE RAZVOD BRAKA?
Kao što na pitanje koliko košta razvod braka nije moguće dati precizan odgovor, tako to nije moguće učiniti ni na ovo pitanje. Okvirno postupak razvoda braka može da traje od nekoliko meseci do nekoliko godina. Tačniju procenu je moguće dati po upoznavanju sa činjenicama konkretnog slučaja, ali i u zavisnosti od nadležnog suda, zbog različite opterećenosti sudova na teritoriji RS. Načelno, Porodični zakon propisuje hitne rokove u postupku koji se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo, pa i na dečje ili supružansko izdržavanje. U postupku u vezi sa porodičnim odnosima tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor, što je predviđeno upravo u cilju ubrzanja postupka. Prema Porodičnom zakonu, postupak po pravilu treba sprovesti na najviše dva ročišta, ali ova odredba nije i obavezujuća za sud, kada se radi o kompleksnim predmetima koji zahtevaju više ročišta. Porodičnim zakonom je propisano da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu. Hitni su i rokovi pred drugostepenim sudom, koji je dužan da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba.
U ovom tekstu su obrađena najčešća pitanja koja stranke imaju po donošenju odluke da pokrenu postupak za razvod braka, tako što su odgovori dati na kratak i prosečnom građaninu koji nije pravnik razumljiv način. Porodični odnosi su sami po sebi kompleksni, a takve su i pravne norme kojima su ovi odnosi regulisani. U porodičnom pravu postoji mnoštvo pravnih standarda od kojih zavisi odluka suda o nekom spornom pitanju, pa je ishod postupka uslovljen činjenicama svakog konkretnog slučaja i ne mogu postojati jednoobrazni odgovori na sva pitanja koja nastanu u vezi sa vođenjem brakorazvodnog postupka.