KAKO OSPORITI PRAVNO DEJSTVO UGOVORA O DOŽIVOTNOM IZDRŽAVANJU?
U ovom tekstu možete se informisati o cilju zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, koji se još naziva ugovorom o dvorbi, pojmu ugovora, načinu kako se zaključuje, a posebno je akcenat stavljen na načine kako osporiti pravno dejstvo ugovora o doživotnom izdržavanju, odnosno kada se ovaj ugovor može raskinutu, kada poništiti, a kada utvrditi ništavim. Iako se jezički čini da nema razlike između navedenih termina, u pravu postoji razlika i odnosi se na krajnje posledice ugovora po stavljanju van snage.
1. Pojam i cilj zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju
Ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje se primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Primalac izdržavanja je u praksi najčešće starije lice, kome je potrebna pomoć, ali to može biti i lice koje u vreme zaključenja ugovora nije staro i bolesno. Zaključenjem ugovora primalac izdržava nastoji obezbediti sebi pomoć u starosti. S druge strane, davalac izdržavanja može biti supružnik, član porodice, a može biti i lice van kruga porodice. Uobičajeno je to lice u koje primalac izdržavanja ima poverenje, odnosno s kojim je u bliskim odnosima. U teoriji i praksi se razlikuje pravi ugovor o doživotnom izdržava i nepravi ugovor o doživotnom izdržavanju. U prvom slučaju ugovorom se primalac izdržavanja obavezuje da posle njegove smrti svojina ne stvari koja ja predmet njegove obaveze pređe na davaoca izdržavanja, dok se u drugom slučaju prelazak prava svojine vezuje za raniji trenutak, odnosno za zaključenje ugovora.
Ugovarači se u praksi najčešće odluče da ugovor o doživotnom izdržavanju po njihovom kazivanju sačini advokat. Međutim, ako ugovor sačine sami tako da posebne ne ugovore šta se smatra obavezom izdržavanja, ta obaveza naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe. U praksi se najčešće u ugovor unesu konkretna zaduženja davaoca izdržavanja u zavisnosti od konkretnih potreba primaoca izdržavanja. Ugovor mora biti zaključen u pismenom obliku i u obliku javnobeležničke potvrđene isprave. Za razliku od ranijeg zakona, koji je propisivao nadležnost suda kod overe ugovora, to je sada u nadležnosti javnog beležnika koji će prilikom potvrđivanja ugovora ugovornike naročito upozoriti na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i da se njome ne mogu namiriti njegovi nužni naslednici, o čemu će staviti napomenu u klauzuli o potvrđivanju.
U praksi je moguće da na strani primalaca izdržavanja bude više lica. U tom slučaju svako od njih ima zasebno pravo na određena davanja i činjenja, a ugovor proizvodi dejstvo sve dok je makar i jedan od primaoca izdržavanja u životu. Uobičajene situacije su kada su na strani primalaca izdržavanja supružnici. Ukoliko npr. jedan od supružnika želi da raspolaže imovinom u korist drugog, može kaljučiti ugovor o doživotnom izdržavanju u njegovu korist. Tada davalac izdržavanja stiče svojinu na predmetima ugovora u trenutku smrti saugovarača, ako ugovorom nije drugačije određeno (npr. da stiče svojinu u trenutku smrti trećeg lica u čiju korist je ugovoreno izdržavanje). U tom slučaju obaveza izržavanja traje do smrti trećeg lica. Zakonom o nasleđivanju posebno je regulisana situacija kada u toku trajanja ugovora umre davalac izdržavanja. Tada njegove obaveze prelaze na njegovog bračnog druga i potomke koji su pozvani na nasleđe, ako pristanu. Ako oni ne pristanu na produženje ugovora o doživotnom izdržavanju, ugovor se raskida a oni ne mogu zahtevati naknadu za ranije dato izdržavanje. Ako bračni drug i potomci davaoca izdržavanja nisu u stanju da preuzmu ugovorne obaveze, mogu zahtevati naknadu od primaoca izdržavanja. Sud će tu naknadu odrediti po slobodnoj oceni ceneći imovno stanje primaoca izdržavanja i onih koji su bili ovlašćeni na produženje ugovora.
2. Raskid ugovora o doživotnom izdržavanju
U praksi nisu retke situacije da neko od ugovarača, za vreme trajanja ugovora, poželi da raskine ugovor. To je moguće u dve situacije. U obe se ugovor raskida podnošenjem tužbe za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. Prva situacija se odnosi na raskid ugovora zbog poremećenih odnosa. Ako se međusobni odnosi ugovorača iz bilo kog uzroka toliko poremete da postanu nepodnošljivi, svako od njih može zahtevati da sud raskine ugovor. Posledice raskida ugovora su da je primalac izdržavanja dužan dati naknadu za primljena davanja i usluge. Visina naknade se utvrđuje u sudskom postupku. Ukoliko je do raskida došlo krivicom jedne strane, druga ima pravo na pravičnu naknadu. Druga situacija u kojoj ugovarači mogu zahtevati raskid ugovora odnosi se na promenjene okolnosti. Tako, ako se posle zaključenja ugovora okolnosti toliko promene da njegovo ispunjenje postane znatno otežano, sud može, na zahtev jedne ili druge ugovornice, njihove odnose iznova urediti ili raskinuti. Bitno je napomenuti da pravo na raskid ugovora imaju samo ugovorne strane, a ne i zakonski naslednici primaoca izdržavanja.
Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2428/19 od 4.6.2020. godine: “Ugovor o doživotnom izdržavanju se zaključuje s`obzirom na ličnost ugovornika što je posebno izraženo u slučaju kada obaveza davaoca izdržavanja ne podrazumeva novčano davanje već lično angažovanje (briga) o primaocu izdržavanja, a što je bila obaveza tuženog i po predmetnom ugovoru (obezbeđivanje tužiocu hrane, odgovarajuće nege u bolesti i starosti, održavanje uredne lične higijene i urednog životnog prostora , nabavku ogreva i drugo). Za takav ugovor znatno više nego za ugovore druge vrste presudno je da postoji poverenje ugovornih strana jedna prema drugoj, a posebno poverenje u drugu stranu one strane koja je slabija i ranjivija (primalac izdržavanja - pok. BB u konkretnom slučaju) zbog smanjenih životnih sposobnosti svake vrste i narušenog zdravlja u poznom životnom dobu presudno je da je slabija ugovorna strana uverena da druga strana mari za njenu dobrobit, da je ne shvata kao prostu obavezu i posao već da je posmatra kao biće u nevolji kome su pažnja i staranje neophodni i da bude sigurna da će joj se druga strana naći onda kada joj je to potrebno. U tom smislu i činjenice koje među strankama nisu bile sporne da je poverenje postojalo među strankama, da je postojala komunikacija (shodno čemu se takav ugovor i izvršavao) i uopšte uzevši sve relevantne okolnosti konkretnog slučaja govore u prilog da njihovi međusobni odnosi nisu bili narušeni do te mere da pravni prethodnik tužioca pok. BB više nije želeo da se tuženi brine o njemu. Sledom navedenog, pravilno su cenili nižestepeni sudovi da se međusobni odnosi ugovornih strana nisu poremetili u meri da su postali nepodnošiljivi i pravilno su cenili da tužilac nema pravo na raskid ugovora o doživotnom izdržavanju saglasno odredbi člana 201. stav 1. Zakona o nasleđivanju - ZON.”
3. Poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju
Gore su navedeni razlozi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, koji zavise od volje ugovornih strana, a dejstvo zaključenog ugovora, moguće je poništiti tužbom koju sudu podnese zakonski naslednici primaoca izdržavanja. Na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja, sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja. Ovo pravo zakonskih naslednika ograničeno je rokom od jedne godine od dana saznanja za ugovor, a najkasnije oni tužbu mogu podneti u roku od tri godine od dana smrti primaočeve. Rok od jedne godine ne može početi da teče pre smrti primaočeve.
Bitno obeležje ugovora o doživotnom izdržavanju jeste aleatornost, a to znači da u vreme zaključenja ugovora mora da postoji neizvesnost u pogledu činjenica o smrti primaoca izdržavanja. Ova neizvesnost mora biti objektivna, što znači da ne postoje zdravstveni faktori koji upućuju na skoru smrt primaoca izdržavanja, ali i subjektivna, što podrazumeva da ti faktori u vreme zaključenja ugovora nisu bili poznati davaocu izdržavanja.
Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2069/20 od 2.12.2020. godine: “U konkretnom slučaju, primalac izdržavanja je imao 82 godine u vreme zaključenja predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju i nije bio bolestan, što znači da predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju ima obeležja aleatornosti, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud. Smrt, kao biološko okončanje života, izvesna je za svako biće, ali ne i vreme njenog nastupanja, pa se zbog toga aleatornost ugovora o doživotnom izdržavanju ne procenjuje samo po vremenskom razmaku između zaključenja ugovora i smrti primaoca izdržavanja, već prema svim okolnostima svakog konkretnog slučaja.”
4. Utvrdjenje ništavim ugovora o doživotnom izdržavnju
Zakonski naslednici primaoca izdržavanja pravo da ospore dejstvo zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju imaju i prema opštim pravilima Zakona o obligacionim odnosima. Prema ovim pravilima, oni mogu tužbom zahtevati da sud utvrdi ništavost ugovora. Razlozi utvrđenja ništavosti odnose se na sposobnost primaoca izdržavanja da u vreme zaključenja ugovora pravilno rasuđuje. Ova (ne)sposobnost se u praksi najčešće dovodi u vezu sa zdravstvenim stanjem primaoca izdržavanja i pred sudom se dokazuje medicinskim veštačenjem. Moguće su situacije da primalac izdržavanja zbog zdravstvenog stanja, terapije koju je koristio (analgetici koji utiču na psihofizičke sposobnosti) nije bio sposoban da shvati zanačaj radnje koju preduzima i pravne posledice zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, kada je tako zaključen ugovor ništav i smatra se da nikada nije ni zaključen. Bitno je da je nesposobnost pravilnog rasuđivanja postojala u vreme zaključenja ugovora, a da nije nastala naknadno. Posledica sudske presude kojom se utvrdi ništavost ugovora jeste da zakonski naslednici nasleđuju ostavioca prema pravilima o zakonskom nasleđivanju.
Drugi razlog za podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju nalazi se u cilju koji zaključenje ugovora ima. Kako je gore navedeno, cilj je primaoca izdržavanja da obezbedi negu i pomoć u starosti, tako što će mu tu pomoć pružiti davalac izdržavanja, dok je cilj davoca izdržavanja da stekne u svojinu imovinu obično veće vrednosti. Ukoliko je postojala potreba za pružanjem nege, a davalac izdržavanja tu negu nije pružao primaocu, već je primalac izdržavanja tu negu ostvario na drugi način, ili je nije ostvario, postavlja se pitanje osnova (kauze) ugovora. Ukoliko davalac izdržavnja svoju obavezu nije ispunjavao, a ona je primaocu bila potrebna, posle smrti primaoca izdržavanja, njegovi zakonski naslednici bi imali pravo da zahtevaju utvrđenje ništavosti ugovora pozivom na nedostatak pravnog osnova za zaključenje. Osim ove dve situacije kada je pravo zakonskih naslednika primaoca izdržavanja da podnesu tužbom kojom traže utvrđenje ništavosti ugovora, oni bi tužbu sa istim zahtevom mogli podneti i u situaciji kada zaključenje ugovora nije odgovaralo stvarnoj volji ugovarača, već je cilj bila zloupotreba ugovora, na način da ugovarači isključe pravo zakonskih naslednika na nužni nasledni deo.
Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev.460/19 od11.6.2020. godine: “...volja ugovornih strana bila da zaključe ugovor o poklonu, a ne ugovor o doživotnom izdržavanju. Na tačnost takvog utvrđenja ukazuju činjenice da tužilja još od zaključenja ugovora pa u daljem tokom niza godina i promena nastalih nakon smrti supruga, nikad nije tražila izdržavanje od tuženog, niti je tuženi činio kakva davanja, što je dovedeno u vezu sa činjenicama o sadržini člana 3. ugovora zaključenog između stranaka iz kojih proizlazi da je stvarna namera i volja tužilje bila da predmetni stan pokloni tuženom. Iz sklopa relevantnih okolnosti slučaja proistekao je zaključak da je tužilja imala nameru da predmetni stan pokloni tuženom, kao i da je zajednička namera ugovornih strana bila da nastanu dejstva ugovora o poklonu, a ne ugovora o doživotnom izdržavanju. Činjenica o kasnijoj promeni stava tužilje, odnosno okolnost da se ona krajem 2016. godine predomislila u pogledu načina raspolaganja predmetnim stanom, ne znači da u vreme zaključenja ugovora nije imala volju da učini poklon tuženom, pa ne utiče na drugačiji zaključak o stvarnoj volji i nameri prisutnoj u vreme zaključenja ugovora. Za ocenu da je zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju simulovan, a da je ugovor o poklonu disimulovan ugovor, činjenični i pravni razlozi su navedeni u obrazloženjima presuda nižestepenih sudova.”
U ovom tekstu je na kratak način prikazano nekoliko načina na koje ugovarači mogu tražiti raskid ugovora o doživotnom izdržavanju ili zakonski naslednici primaoca izdržavanja, da sud poništi ili utvrdi ništavim zaključen ugovor. Navedeno je nekoliko primera iz prakse. U praksi je najčešće reč o kompleksnom pravnom pitanju, koje zahteva pravilno usmerene dokazne predloge na prepoznat pravni institut i pravilno postavljen tužbeni zahtev u postupku pred sudom.