U praksi advokata su česte situacije kada se stranke obrate sa pitanjem kako da isele neko lice iz objekta koji imaju u vlasništvu. Razlikuju se životni događaji koji su uzrok obraćanja advokatu. Ponekad je to situacija kada vlasnik nekretnine izda u zakup objekat nekom trećem licu, zakupcu, a nakon isteka ugovora o zakupu, ovaj ne želi da preda posed, već nastavlja da koristi nekretninu, pritom, kako je najčešći slučaj, bez da plaća zakupninu, što je prvobitno bio i razlog raskida ugovora. U tom slučaju zakupodavac ne može upotrebom sile da iseli bivšeg zakupca iz objekta, jer bi time postupao protivpravno. Zahtev za iseljenje može biti posedica događaja kada jedan član porodice, koji je vlasnik objekta, zahteva od drugog da se iseli iz kuće, koju je do tada koristio uz saglasnost vlasnika, ali ovaj to odbija i nastavlja da koristi objekat. U praksi nisu retke ni situaciji kada plodouživalac zahteva od vlasnika i drugih lica da se isele iz objekta na kom je upisano njegovo pravo plodouživanja. Na pitanje kako iseliti lice i naterati ga da preda posed, odgovor je – podnošenjem tužbe sudu sa zahtevom za predaju poseda. Ovom tužbom štiti se pravo svojine, koje podrazumeva pravo vlasnika da stvar drži, koristi je i njome raspolaže.
Bitno je navesti da uspeh u parnici ne zavisi samo od činjenjice o vlasništvu nad objektom iz kog se traži iseljenje, već je bitno i da se to drugo lice (ili druga lica), u odnosu na koje se postavlja zahtev, u objektu nalazi bez pravnog osnova. To znači da nije npr. moguće iseliti zakupca iz objekta koji drži po osnovu zaključenog ugovora o zakupu, sve dok je taj ugovor na snazi. Ili npr. nije moguće zahtevati iseljenje lica koje u odnosu na objekat ima pravo suvlasništva. Zahtev za iseljenje u nekim slučajevima zavisi od okončanja posebnog postupka koji se vodi sa zahtevom npr. za utvrđenje prava vlasništva, i tada je okončanje tog postupka prethodno pitanje od kog zavisi uspeh u parnici sa zahtevom za iseljenje. Pravo vlasništva dokazuje se izvodom iz lista nepokretnosti, ali u nekim slučajevima, o pravu vlasništva sud može odlučiti na osnovu prezentovanih dokaza kao o prethodnom pravnu pitanju u parnici koja je pokrenuta sa zahtevom za iseljenje. Isto tako, i pravni osnov držanja tuženog u postupku, može biti predmet prethodnog pravnog pitanja. U slučaju pozitivnoh ishoda postupka, presudom suda će biti naloženo tuženom, koji stvar drži bez pravnog osnova, da se iz objekta iseli sa svim licima i stvarima. Takva odluka je izvršna isprava koju je moguće prinudno izvršiti.
U praksi se postavlja i pitanje šta se smatra predajom poseda. Kada je reč o nepokretnostima značaj predaje poseda ima predaja ključeva od objekta. Ukoliko ne postoji poverenja, jabolje je predaju obaviti uz istovremeno sačinjavanje zapisnika o primopredaji, koji će potpisati onaj ko stvar predaje i onaj ko je prima.
U vezu sa pitanjem iseljenja lice, jeste i pitanje predaje stvari. Isto kao i u slučaju iseljenja, pravo se ostvaruje podnošenjem tužbe sudu za predaju protiv lica koje stvar drži. Kao i u slučaju iseljenja, bitno je da onaj ko pretenduje na stvar dokaže pravo vlasništva i istovremeno da dokaže da onaj ko stvar drži to čini bez pravnog osnova.
Posledica protivpravnog držanja jeste i pravo vlasnika da zahteva isplatu po osnovu korišćenja tuđe stvari u svoju korist. Ovo pravo pripada vlasniku počev od dana kada drugo lice bez pravnog osnova drži i koristi tuđu stvar, za period do predaje. Visina stečene koristi utvrđuje se u sudskom postupku a zahtev je potrebno opredeliti prema činjenicama konkrentog slučaja.
Posebno pravno pitanje je kako ostvariti zaštitu u slučaju nasilja u porodici. Za razliku od gore navedene pravne situacije kada je bitno raspraviti činjenice o vlasniku objekta i onom ko stvar drži bez pravnog osnova, za uspeh po zahtevu za zaštitu od nasilja u porodici određivanjem mere iseljenja, navedene činjenice nisu od značaja. Ukoliko postoje elementi nasilja u porodici i ukoliko je nasilje takvog intenziteta da je svsishodno odrediti meru zaštite iseljenjem nasilnika, sud će tu meru odrediti nezavisno od činjenice ko je vlasnik objekta iz kog se traži iseljenje. Dakle, ukoliko npr. postoji nasilje između supružnika, supružnik koji je žrtva nasilja može zahteva od suda da odredi meru zaštite od nasilja u porodici tako što je naložiti drugom supružniku koji je učinio akt nasilja da se iseli iz porodične kuće i u slučaju da je taj suprižnik vlasnik kuće iz koje se zahteva njegovo iseljenje. Ova mera zaštite od nasilja u porodici može trajati najduže godinu dana, a u tom trajanju se gotovo uvek i određuje, s tim da mera može biti produžena i nakon isteka roka od godinu dana, ukoliko i dalje postoji opasnost od ponavljanja nasilja. Izricanje ove mere u praksi zavisi od više činilaca, a sud će je odrediti ukoliko zaključi da je potrebno obezbediti prostornu distancu između nasilnika i žrtve nasilja, tj. ukoliko zajednički život (ukoliko postoji zajednica života) predstavlja opasnost od ponavljanja nasilja ili dalje eskalacije nasilja.