ZASTARELOST PREMA ZAKONU O OBLIGACIONIM ODNOSIMA SA PRIMERIMA IZ SUDSKE PRAKSE
Institut zastarelosti jedan je od najkompleksnijih u Zakonu o obligacionim odnosima. Zastarelost je na opšti način moguće definisati kao prestajan prava zahtevati ispunjenje obaveze. Zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Bitno je reći da sud ne pazi na zastarelost po službenoj dužnosti, već samo ako se dužnik na nju pozvao isticanjem prigovora. Takođe, bitno je reći da u slučaju kad dužnik ispuni zastarelu obavezum on nema pravo zahtevati da mu se vrati ono što je dao, čak i ako nije znao da je obaveza zastarela.
Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 5019/2019 od 13.2.2020. godine: “Odredbom člana 360. ZOO je propisano da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze i da zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. U stavu 3. istog člana zakona je izričito propisano da se sud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao. Nesporno je da se u ovoj parnici tuženi nije pozvao na zastarelost odnosno takav prigovor nije izjavio. U takvoj situaciji nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su se uopšte bavili pitanjem zastarelosti potraživanja. Osnovni razlog za odbijanje tužbenog zahteva u ovom slučaju bilo je to što su sudovi smatrali da je nastupila apsolutna zastarelost, a sudovi su se samo usput bavili pitanjem postojanja vanbračne zajednice, da li je uopšte postojao zajam, da li je vraćen itd. a da pri tome konačan stav nisu o ovim pitanjima zauzeli.”
Prigovor zastarelosti stranka može istaći u odogovru na tužbu, kao i tokom dokazne faze postupka, ali ne i nakon donošenja presude.
Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 759/2017 od 27.4.2017. godine: “Vrhovni kasacioni sud kao prvo utvrđuje da je zaključak sudova o prekludiranosti sa isticanjem prigovora zastarelosti posle pripremnog ročišta ili prvog ročišta za glavnu raspravu neosnovan, jer je isticanje prigovora u smislu člana 298. ZPP, propisano za procesno pravne prigovore, a prigovor zastarelosti potraživanja je materijalno pravni prigovor koji se prema odredbi člana 372. ZPP ne može isticati u žalbi. Mogućost isticanja materijalno pravnih prigovora nije ograničena na pripremno ročište ili prvo ročište za glavnu raspravu ako pripremno nije obavezno, te se u tom smislu ne može prihvatiti zaključak o prekluziji isticanja ovog prigovora.”
Opšti rok zastarelosti
Zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena. Opšti rok zastarelosti iznosi 10 godina, za ona potraživanja za koja zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. Ovaj desetogodišnji rok najčešće se primenjuje u slučajevima ugovornog obavezivanja.
Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 5959/2018 od 30.1.2020. godine: “Po oceni revizijskog suda, sporan pravni odnos između tužioca i tuženog je nastao iz pisane Saglasnosti od 21.10.2005. godine, koja sadrži sporazum parničnih stranaka, povodom rekonstrukcije objekta tuženog i zajedničkog zida i nastanka i uklanjanja štete nastale gradnjom. Naime, tužilac i tuženi su se sporazumeli da tuženi izvede određene radove na zajedničkom zidu, a tuženi se obavezao da poboljša uslove svog stanovanja i da se uzdrži od svakog ponašanja kojim bi tužiocu mogao da prouzrokuje štetu. Stranke su predvidele i obavezu tuženog da nakon sprovedenih radova i poboljšanja uslova stanovanja uspostavi za tužioca stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, u smislu člana 185. st. 1 i 4. ZOO, koju tuženi kao odgovorno lice nije ispunio. U toj situaciji, tuženi nije odgovoran po pravilima o deliktnoj odgovornosti, već po pravilima o ugovornoj odgovornosti, tako da se primenjuje opšti rok zastarelosti iz člana 371. ZOO koji iznosi 10 godina.”
U praksi su česti i slučajevi kada sud primenju institut stečenog bez osnova (neosnovano obogaćenje), kada takođe važi opšti rok zastarelosti od deset godina.
Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 667/2017 od 18.4.2018. godine: “I kod posebnih vidova sticanja (kakva je i upotreba tuđe stvari) moraju biti ispunjeni opšti uslovi sticanja bez osnova propisani navedenim članom. Suština je da na strani jednog lica nastane umanjenje imovine što se u konkretnom slučaju dogodilo na strani tužilja, dok na strani drugog lica postoji uvećanje imovine što se dogodilo u konkretnom slučaju na strani tuženog jer je koristio njihov stan ne plaćajući zakupninu. Time je imovina tužilja umanjena, a imovina tuženog se povećala na njihov račun. U tom slučaju nastaje obaveza sticaoca – neosnovano obogaćenog da neosnovano osiromašenom vrati ono što je bez pravnog osnova ušlo u njegovu imovinu. Primenjuje se opšti rok zastarelosti od 10 godina propisan članom 371. ZOO i imajući u vidu činjenicu da je tužba u ovoj parnici podneta 09.06.2005. godine, a da su tužilje postavile zahtev počev od 02.08.1998. godine, proizilazi zaključak da njihovo potraživanje nije zastarelo.”
Zastarelost povremenih davanja
Posebnom odredbom ZOO regulisano je pitanje zastarelosti povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja). Bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, ona zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. Isto važi za anuitete kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznosima otplaćuju glavnica i kamate, ali ne važi za otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja.
Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1843/20 od 3.2.2021. godine: “Na bankarske ugovore o kreditu kao vrsti bankarskog poslovanja koji su zaključeni u smislu člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) primenjuje se opšti rok zastarelosti od 10 godina u smislu člana 371. ZOO, a ne trogodišnji rok zastarelosti u smislu člana 372. tog zakona (povremena potraživanja). Isplatom anuiteta predmetnog kredita vrši se delimično ispunjenje obaveze, pa se ne radi o povremenom potraživanju jer da bi se primenila navedena odredba neophodno je da je reč o davanju koje ima karakter povremenog davanja, koja dospevaju u određenim vremenskim razmacima i da se davanjem ne izvršava delimično ispunjenje obaveze.”
Zastarelost potraživanja pravnih lica
Gore je bilo reči o zastarelosti potraživanja iz ugovornih odnosa na koja se primenjuje opšti zastarni rok od deset godine, a posebnom zakonskom odredbom je propisan rok zastarelosti za potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga. Prema čl. 374 ZOO međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine. Zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad ili uslugu.
Zastarelost zakupnine
Posebni rok zastarelosti je predviđen i za potraživanje zakupnine. Prema čl. 375 ZOO, potraživanje zakupnine, bilo da je određeno da se plaća povremeno, bilo u jednom ukupnom iznosu, zastareva za tri godine.
Zastarelost naknade štete
U sudskoj praksi je često pozivanje na prigovor zastarelosti kada je tužbeni zahtev zasnovan na institutu naknade štete. Prema čl. 376 ZOO, potraživanje naknade štete zastareva u roku od tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. U stavu dva iste odredbe propisano je da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. U prvom slučaju reč je o subjektivnom roku koji zavisi od saznanja oštećenog za umanjenje imovine, a u drugom slučaju o objektivnom roku, koji se ne vezuje za dan saznanja, već predstavlja krajnji rok u kom oštećeni može da zahteva naknadu štetu.
Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 3849/2020 od 4.2.2021. godine: “...sud je našao da u konkretnom slučaju zahtev tužioca nije zastareo iz razloga što tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete shodno članu 361. ZOO kada pojedini vid štete dobije oblik konačnog stanja. Prema nalazu i mišljenju veštaka medicinske struke – neuropsihijatra tužilac jeste saznao za dijagnozu bolesti u toku 2007. godine ali je konačno lečenje završeno tek 22.08.2017. godine. Od tog datuma teče i njegov rok zastarelosti (jer je lečenje trajalo dugi niz godina). Kako je tužba podneta 03.08.2018. godine, to potraživanje shodno članu 376. ZOO nije zastarelo, jer nije protekao rok od tri godine od kada je oštećeni saznao za štetu.”
Primer zastarelog potraživanja naknade štete:
Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 4548/2019 od 24.1.2021. godine: “Potraživanje radi naknade štete zastareva u rokovima iz člana 376. ZOO, pa je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak drugostepenog suda da je nastupila zastarelost potraživanja. U konkretnom slučaju, tužilac tužbenim zahtevom traži da se obaveže tužena da tužiocu isplati na ime naknade štete razliku između ukupnog iznosa dnevnica koje mu je trebalo isplatiti u skladu sa Pravilnikom o naknadi putnih i drugih troškova VJ i ukupnog iznosa dnevnica koje su mu isplaćene u periodu od 26.03.1999. godine do 21.06.1999. godine. Imajući ovo u vidu proizlazi da je tužilac 1999. godine saznao za nastanak štete i za lice koje mu je štetu pričinilo, u trenutku isplata dnevnica. Kako je tužilac tužbu za naknadu materijalne štete podneo 20.03.2009. godine, to je zahtev za naknadu materijalne štete podnet po proteku i subjektivnog i objektivnog roka za potraživanje materijalne štete, što njegovo potraživanje čini zastarelim, a tužbeni zahtev neosnovanim. Stoga je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.”
Privilegovani rokovi zastarelosti
Privilegovani, duži rokovi zastarelosti, propisani su za slučaj da je šteta nastala kao posledica krivičnog dela. Prema čl. 377 ZOO, kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Primenom ovog člana, u praksi će rok zastarelosti naknade štete često biti znatno duži od tri godine. Za primenu ovog povoljneg roka za oštećenog, bitno je da je postoji osuđujuća presuda krivičnog suda, kojim se okrivljeni oglašava krivim za delo koje je ujedno i radnja štetnog događaja. U slučaju da takva presuda ne postoji, parnični sud je ovlašćen, da izuzetno, kao prethodno pravno pitanje, utvrdi da li u štetnoj radnji ima elemenata nekog krivičnog dela predviđenog Krivičnim zakonikom, i u slučaju potvrdnog odogovra, primeniće privilegovani rok zastarelosti iz čl. 377 ZOO.
Primer odluke u kojoj je sud primenio privilegovani rok zastarelosti iz čl. 377 ZOO iako prethodno nije doneta osuđujuća krivična presuda protiv štetnika.
Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 4318/2018 od 27.3.2019. godine: “Po mišljenju ovog suda u situaciji kada je u krivičnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je okrivljeni učinio protivpravno delo koje je u zakonu predviđeno kao krivično delo, a zbog nepostojanja optužnog akta kao procesne pretpostavke za vođenje krivičnog postupka i donošenje odluke krivičnog suda zbog neuračunljivosti okrivljenog, parnični sud može da na bazi činjenica koje su utvrđene u krivičnom postupku izvede činjeničnopravni zaključak o postojanju krivičnog dela odnosno da na zastarelost potraživanja naknade štete koristi rok iz člana 377. ZOO. Upravo sve navedeno su i razlozi zbog kojih ovaj sud smatra da i u konkretnom slučaju postoje uslovi za primenu privilegovanog roka zastarelosti iz pomenute odredbe zakona, te da otuda potraživanje tužioca u konkretnom slučaju naknade štete prema tuženom nije zastarelo.”
Jednogodišnji rok zastarelosti:
U članu 378 ZOO taksativno su navedena potraživanja koja zastarevaju za jednu godinu, To su:
1) potraživanje naknade za isporučenu električnu i toplotnu energiju, plin, vodu, za dimničarske usluge i za održavanje čistoće, kad je isporuka odnosno usluga izvršena za potrebe domaćinstva;
2) potraživanje radio-stanice i radio-televizijske stanice za upotrebu radio-prijemnika i televizijskog prijemnika;
3) potraživanje pošte, telegrafa i telefona za upotrebu telefona i poštanskih pregradaka, kao i druga njihova potraživanja koja se naplaćuju u tromesečnim ili kraćim rokovima;
4) potraživanje pretplate na povremene publikacije, računajući od isteka vremena za koje je publikacija naručena.
Zastarelost potraživanja utvrđenih pred sudom ili drugim organima
U ovom tekstu bitno je spomenuti i sadržinu odredbe čl. 379 ZOO kojom je propisano zastarevanje potraživanja utvrđenih pred sudom ili drugim nadležnim organima. Sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti. Međutim, sva povremena potraživanja koja proističu iz takvih odluka ili poravnanja i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja.
Prekid zastarelosti
Kada je reč o zastarelosti, od praktičnog značaja su situacije kada dolazi do prekida zastarevanja. U članu 387 ZOO propisano je da se zastarevanje prekida kad dužnik prizna dug. Priznanje duga prema ovog odredbi zakona, može se učiniti ne samo izjavom poveriocu, nego i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja. Od istog značaja je podizanje tužbe i svaka druga poveriočeva radnja preduzeta protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. Međutim, bitno je reći da prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, smatra se da nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo. Isto tako, smatra se da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena.
Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 2472/2015 od 16.6.2016. godine: “Nižestepeni sudovi pravilo nalaze i da okolnost da je A.M., muzički urednik kod tuženog, u emisiji na trećem kanalu 30.08.2003. godine ponovo obećala nagradu pobednicima takmičenja nema značaj izjave o priznanju duga koja bi, shodno članu 387. ZOO vodila prekidu zastarevanja, jer izjavu nije dao niti zakonski zastupnik niti za to ovlašćeno lice tuženog, kao što ni usmeno, odnosno pismeno obraćanje tužioca tuženom zahtevom za ispunjenje obaveze nije dovoljno za prekid zastarevanja (član 391. ZOO). Protekom roka zastarelosti se tužiočevo pravo da zahteva ispunjenje obaveze tuženog ugasilo, pa u situaciji kada kao pobednik javnog konkursa tužilac nije preduzeo nijednu radnju radi prinudnog ostvarenja svog potraživanja pre nego što je obaveza tuženog da ispuni ono što je javnim konkursom obećao zastarela, on ne može da osnovano potražuje ni naknadu štete zbog neispunjenja obećanog. Stoga je zahtev pravilno odbijen kao neosnovan.”
U praksi se često dešava da poverilac drži da je pozivanjem dužnika da ispuni obavezu prekinuo zastarelost. Međutim, ZOO izričito propisuje da za prekid zastarevanja nije dovoljno da poverilac pozove dužnika pismeno ili usmeno da obavezu ispuni.
Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 6/12 od 23.5.2012. godine: “Podnošenjem zahteva za obeštećenje van spora 22.12.2006. godine, nije došlo do prekida zastarelosti. Za prekid zastarelosti nije dovoljno da poverilac pozove dužnika usmeno ili pismeno da ispuni obavezu (član 391. ZOO). Zastarevanje se prekida kada dužnik prizna dug, podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili nekim drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarivanja potraživanja (čl.387. i 388. ZOO). Stoga, zahtev za naknadu štete oštećenog prema odgovornom licu – dužniku pre podnošenja tužbe ne prekida zastarelost u smislu člana 388. ZOO. S obzirom da je od momenta nastanka štete do podnošenja tužbe istekao najduži rok zastarelosti, a obraćanje tužioca tuženoj zahtevom za obeštećenje van spora ne prekida zastarelost, to je tužbeni zahtev u celini neosnovan.”
U slučaju prekida zastarelosti zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost. Zastarevanje prekinuto priznanjem od strane dužnika počinje teći iznova od priznanja. Kad je prekid zastarevanja nastao podizanjem tužbe ili pozivanjem u zaštitu, ili isticanjem prebijanja potraživanja u sporu, odnosno prijavljivanjem potraživanja u nekom drugom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana kad je spor okončan ili svršen na neki drugi način. Kad je prekid zastarevanja nastao prijavom potraživanja u stečajnom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana okončanja ovog postupka. Isto važi i kad je prekid zastarevanja nastao zahtevom prinudnog izvršenja ili obezbeđenja. Zastarevanje koje počinje teći iznova posle prekida, navršava se kad protekne onoliko vremena koliko je zakonom određeno za zastarevanje koje je prekinuto.